Neka te djevojka želi

U ljeto 1940. Eddie i ja smo bili u braku dvije godine. Još nema dece. Eddie nije znao da sam bila na ginekološkom pregledu i oni su me proglasili spremnom i sposobnom da zatrudnim. I svakako sam bio voljan. Htjeli su da Eddie ode na ček, ali nisam mu ništa rekao o tome. Što se mene tiče, igrao je vrlo zadovoljavajuće Ami cusack lezbijka sigurno nisam želio narušiti njegovo samopouzdanje. Osim toga, i dalje su postojale dobre šanse da priroda krene svojim tokom.

Rekao sam to preko ograde Rosie Butterman. Rosie je imala dvoje djece, oboje u školi, i znala je koliko bih ja voljela dvoje poput nje. Rosien savjet je bio da nastavite pokušavati i da uživate u pokušaju. Trebale su joj četiri godine da zatrudni, a onda je došla druga dok je prva još bila na dojci. "Tako da nikad ne znaš", bilo je Rosieino mišljenje. „To bi se moglo dogoditi večeras.“ Zašto ne probati drugačiji položaj. To bi moglo."

U tom trenutku, u nečemu što je izgledalo kao da postaje zanimljiv razgovor, oglasila se sirena za vazdušni napad.

Rosie je imala Morisonovo sklonište u zatvorenom. Imali smo Andersonovo sklonište na kraju bašte. Živjeli smo blizu vojnog cilja i upravnici su nam rekli da ozbiljno shvatimo zračne napade. U pravu si, shvatili smo ih ozbiljno. Pomirio bih se sa bombardovanjem. Ako bi se to dogodilo, samo sam se nadao da će Svojstveno ruskoj filozofiji brzo. Ono što me je plašilo bila je mogućnost da se osakatim i da moram da prođem kroz život sav u ožiljcima i bez jednog uda. Svi smo vidjeli dosta ljudi sa ranama iz Prvog svjetskog rata i srce mi je krvarilo za njih.

Obično je sirena davala nekoliko minuta upozorenja i imao sam vremena da popiškim i uzmem nešto za jelo. Oh i mleko za šolju čaja. U skloništu smo držali peć Primus.

Ovoga puta upozorenje je bilo kratko. Čuo sam prvi udar bombi u daljini i bilo je aviona na nebu prije nego što sam ušao u sklonište. Zatim zveckanje topova i bombe protivavionskih topova.Bitka se bližila i ja sam požurio u sklonište.

Upalio sam Primus i stavio čajnik. Onda Neka te djevojka želi sjedio i čekao da se sve razjasni. Uglavnom je bilo dosadno. Čuo sam kako se bitka odvija iznad glave. Slušao sam kako bombe eksplodiraju. Povremeno bi neko pao dovoljno blizu da bi se sklonište zatreslo.

Obično su se ovi vazdušni napadi brzo završili. Naišao bi val bombardera, bacao svoje bombe što bliže meti i "odjebao od kuće bez zaustavljanja da bi se divio pogledu" kako mi je Eddie to objašnjavao. Ovaj put se to nastavilo i nastavilo. Mora da je bilo talasa za talasom bombardera. Nakon dva sata i dalje je bilo jako. Palo mi je na pamet da bi ovo mogla biti stvarna invazija koju su očekivali. Rekli su nam šta će se dogoditi: desantne letjelice na plažama, trupe, hiljade njih, roje na plaži. Vjerovatno bi bacili padobrance, visoko obučene elitne borbene vojnike, u unutrašnjost kao napredne jurišne snage. Počeo sam da se plašim. Kakav otpor bih mogao pružiti visoko obučenom padobranskom vojniku?

Zamišljao sam ga u njegovoj borbenoj opremi, krupnog, krupnog Džerija, svetle kose i plavih očiju, koji poseduje ogromnu snagu. O, Bože, pomislila sam, znajući da ću biti prilično bespomoćna protiv takvog čovjeka. Čak je i naša vlastita vlada rekla civilima da se ne miješaju u borbe. Trebali smo se predati i ostati živi."

Tada sam začuo škripanje čizama na šljunčanoj stazi od kuće do skloništa. Približavam se. Nisam bio toliko uplašen koliko sam bio zaintrigiran. To bi barem razbilo monotoniju sjedenja u skloništu od zračnih napada satima, sasvim sami. Ipak mi je srce lupalo.

Koraci su zastali ispred skloništa. Ispred ulaza je bio debeo betonski zid koji je imao za cilj da smanji eksploziju ako bomba eksplodira ispred skloništa. Samo sklonište predstavljalo je kratak tunel od valovitog gvožđa udubljenog oko četiri stope u zemlju i prekrivenog zemljom. Vidio sam muške noge na ulazu.Zatim se sagnuo i pogledao u sklonište. Unutra je bilo tmurno, a vani jako sunce. Mislim da nije mogao mnogo da vidi. Zatim je skočio u sklonište. Držao je pištolj. Prošlo je nekoliko trenutaka prije nego što me je vidio, oči su mu se morale prilagoditi.

Nosio je uniformu Luftvafea. Mislio sam da mu to odgovara. Bio je visok, vitak momak, plav sa lijepim plavim očima; očigledno jedan od Firerovih najboljih. Kada me je ugledao nasmejao se. Atraktivan muškarac.

Ispraznio je pištolj i dao mi ga. "Poručnik Dieter Kruger." Naklonio se i škljocnuo petama. „Predajem se. Ja sam vaš zatvorenik.“ Imao je sladak naglasak, ali bih više voleo da bude – kako se to kaže. – Agresivan. Naša propaganda nas nije pripremila za dobre momke.

Šta dođavola radiš u takvom slučaju. Stavio sam pištolj na mali sto pored poslužavnika za čaj. "Želite li šolju čaja?"

On bi tako da sam napravila svež lonac. „Dobro ste pripremljeni za vazdušni napad“, rekao je. Mislim da je samo pokušavao da započne razgovor.

"Oni inače ne traju ovako dugo. Sada traje više od dva sata."

"Ne. Rekao je. Ovo je ono veliko. Naša vrhovna komanda ima za cilj da uništi vašu protivvazdušnu odbranu kako bismo mogli da izvršimo invaziju."

"Misliš da hoćeš?"

"Ne. Trebali su to učiniti odmah nakon vaše evakuacije iz Dunkerka. Sada je prekasno. Imali ste vremena da se organizujete. Vaša protivvazdušna odbrana je vrlo efikasna." Uputio mi je taj svoj slatki osmijeh. "Vidio sam to vlastitim očima." Pijuckao je čaj. "Osim toga, čak i da uklonimo vašu protivvazdušnu odbranu, vaša kraljevska mornarica je jaka i odbila bi našu invazijsku flotu."

Bilo je zanimljivo saznati o ratu s druge strane. Mislili smo da se suočavamo sa skoro nepobjedivim neprijateljem, da je to bila tač i idi situacija. Mislili su da su naše vazduhoplovstvo i mornarica prejake za napad.

"Dakle, osim direktnog pogotka nemate čega da se plašite." Sjedio je na presavijenoj platnenoj stolici koju je Eddie inače koristio. Prešao je preko i sjeo pored mene na krevet u kampu.Malo preblizu za udobnost.

Mogao bi da me siluje padobranac mirne savesti. Ne bih imao nikakvu opciju. Biti zaveden od strane pilota zahtijevalo je dobrovoljno učešće. Neprijatelj ili ne, bio je prilično fin. Trebalo mi je više vremena da razmislim. „Govoriš jako dobro engleski,“ rekla sam dok je njegovo rame dodirnulo moje.

"Hvala vam. Bio sam ovdje na koledžu kada su me pozvali. Jedini način da naučite jezik je da budete u zemlji u kojoj se govori. Upoznao sam ljude ovdje i zbližio se s njima."

Bio je blizu. Ruka me je obišla oko struka. Pitao sam se šta da radim povodom toga kada je bomba eksplodirala dovoljno blizu da zemlja zadrhti. Bukvalno. Privukao me je k sebi tako da sam bila pripijena uz njega. Još jedna bomba, još bliže. Našla sam se na krevetu, on na vrhu i ljubio me. Oh, koji Goli booty shaking, pomislio sam. Mogli bismo biti eksplodirani u bilo kojem trenutku. Sljedeći put kada se Zemlja pomjerila nije bilo ništa s bombama.

Čulo se jasno i mi smo ustali. Oboje smo imali nekoliko dugmadi za zakopčavanje. "Evo sada", rekao je, pokušavajući da sakrije zadovoljan osmijeh. "Mnogo bolje od borbe."

Podigao je svoj nenapunjeni pištolj i Muške vintage sunčane naočale mi ga. "Sada moramo ići i pronaći neko ovlaštenje da me možete predati kao ratnog zarobljenika. Ako uperite pištolj u mene, to bi moglo spriječiti da me napadnu ljutiti građani."

Osjećao sam se glupo kada sam uperio pištolj, a i on je bio težak. Morao sam ga držati objema rukama. Na našoj kapiji vidio sam Rosie Butterman kako bulji u nas. "Vidi šta imam", rekao sam joj. Na licu joj je bilo potpuno čuđenje. I malo zavisti?

Predao sam poručnika Dietera Krugera upravniku vazdušnih napada koji je izgledao zbunjeno šta treba da radi sa svojim zatvorenikom. Otišao sam ne osvrćući se. Pitala sam se šta da uzmem za Edijevu večeru kada se te večeri vratio kući.

Taj vazdušni napad mora da je inspirisao Edija. Bila sam oduševljena kada sam ubrzo nakon toga saznala da sam trudna. Rosie Butterman je bila podrška i nikada nije rekla ni riječ.Blagoslovi je.