Sekretarica zrelih žena

"Zid."

Ko je znao da tako obična riječ može biti tako uzbudljiva. Čuo sam to juče kao odgovor na Onesvestio sam se gol da sam bio malo bezobrazan.

I završio sa tragom biča koji mi je prošao niz leđa. To me je cijeli dan podsjetilo na ono što se događa kada si samo malo drzak.

Bilo je to kasnije, mnogo kasnije, ponovo sam čuo. I iako sam znao da ću biti bičevan, nisam imao pojma koliko, sa čime ili čak šta mogu da uzmem.

Tako sam stao ispred zida, sivo ofarbanog cigla i sabrao se, spremio se. Sensei je pucnuo bičem ni blizu mene, a ja sam zacvilio. Adrenalin i strah koji su eksplodirali iz mene jer se ono što sam svim svojim bićem očekivao nije dogodilo.

Onda jeste. jobi udar za jobi udarcem, polako počinje, razvijajući se do konstantnog ritma zbog kojeg sam se lecnula. Opeklina od šamaranja je postajala sve bolnija dok nisam razmišljala da viknem, ali nisam i prestala je i olakšanje je bilo ogromno, nježno peckanje po ramenima i leđima osjećalo sam se kao da sam naslonjen na radijator u zimskom danu. Bilo je dobro, meko, toplo.

Prvi udarac s prvim u nizu parakordnih bičeva različitih dužina bio je olakšanje oštrog uboda na gorućoj, pulsirajućoj pozadini bola. Olakšanje nije dugo trajalo jer mi je leđa ukrašavalo sve više pruga uboda. Bio sam samostojeći, ali sam do tog trenutka završio rukama na zidu, hladna tvrda cigla mi je pomogla da se fokusiram, da se uzemljim od bola.

Bio sam svjestan toliko toga, ali sam lebdio slobodan. Mogao sam da čujem glasove u pozadini, dahtanje, žamor, ali sam bio fokusiran na udarce bičeva i cigle zida. Bič se promenio. Svaka dužina je otežavala udar, kopajte dublje.

Moji zvukovi su dolazili češće, glasniji, visceralniji. Nisam to više mogao izdržati.

Najgore je bilo kada je Sensei pucnuo bičem a ne na mene, bučanje i ispuštanje očekivanja je bilo strašno, svaki put kada me nije udario, već je udario u zrak, osjetio sam trzaj straha jer nisam znao šta bi došao sledeći. Ta napetost čekanja bila je slasna muka, ali mnogo teže za podnijeti od udaraca u moje tijelo, pogodili su duboko u moje srce i izazvali užasnute trzaje zamišljenih stvari koje su mi prolazile kroz um.

Kad sam čuo riječi. 'tvrda je, zar ne?' Osijao sam od ponosa. Još više kada je Sensei pristao i čula sam svog muža kako dodaje svoje pohvale gomili. Leđa su me pekla, pekla, boljela, vrištala od bola, ali sam se razdragano osmehnuo zidu – svom novom najboljem prijatelju – dok me je pohvala ispunjavala, podizala, bodrila. Mislim da sam zbog toga otišao dalje. Te pozitivne riječi su me raspalile.

Otprilike u toj tački moja koljena su počela da padaju pri svakom udarcu. Još više kada je uveden 5 stopa, omotavajući se okolo da bi ugrizao u meko meso mojih grudi ostavljajući tragove koji izgledaju kao da sam ušao u Nevjerni Diane Lane seks sa Wolverineom.

Svaki udarac bičem, svaki prasak i udarac odzvanjali su cijelim mojim tijelom. Disanje mi je bilo teško i odmjereno, koljena su mi udarala, nisam mogao zaustaviti tu reakciju, koliko god se trudio da stojim uspravno, da budem miran.

U nekom trenutku, Sensei je rekao 'Reci, kada'. Užasno britanska stvar za reći, generalno u vezi s tim koliko čaja želite da sipate u šolju. Nasmejao me je.

"Oh, hoću." Odgovorio sam na talas Fuck mother. Bolelo me, oh, bilo me boli, ali sam želio više, trebao sam više, žudio sam za više.

I shvatio sam.

Da budem iskren, laknulo mi je kada je parakord napad na moja leđa prestao. Malo mi je padalo u glavu i nisam bio siguran da mogu izdržati više ili da li će me koljena držati gore. Jedino što me je tada držalo bio je zid, tvrd, jak, istinit i sretan što sam se uhvatio za njega.

Onda je Sensei dobio svoj potpuno novi kožni bič i promijenio područje udara, tako da su moja jadna zadnjica i donji dio leđa ugrizli ovog malog zmajevog repa. Opet drugačiji udar, žilaviji na široj površini, bučan, ali ne tako težak kao parakord bič. Stalno je udarao po istom mjestu iznova i iznova, Priča shemale moo ja sam rekao 'Kada' dok su fokusirani udarci postali previše za mali prostor na mojoj lijevoj zadnjici.

'Šteta, upravo sam htela da mu ovo predam' rekao je Kev i pogledao sam preko ramena da vidim kako prenosi naš novi zmajev rep Senseiju. Naš zmajev rep zovemo Smaug.

"Oh, dobro onda."

Nisam htela da kažem ne. Težina, udarac, preciznost, buka, ubod tog bičevanja, udaranja behemota zmajevog repa po mojoj guzi bio je divan, opako, zlobno bolan i dok sam udarao po zidu Sensei je pitao da li tapkam i ja sam .

I tada je označio mog muža koji se fokusirao na moju stražnjicu sa svojim opakim veslom, bokom sa šiljcima i ne i svojim ručno rađenim prelijepim parakord floggerom po imenu Thud koji je šibao, udarao i peckao u tako lijepom ritmu da sam došla. Prilično sam siguran da je iko ko je ostao u mjestu također znao šta se dogodilo. Kako bol može postati tako ekstatično zadovoljstvo. Ne znam i da budem pošten tada me nije bilo briga. Bol se spaja i postaje ugodan intenzitet u meni.

Nakon što sam sjedio, razmaknuo se, pijuckao piće, osjećajući kako se sve skuplja i lupa, leđa, guza, grudi, nasmiješio sam se. U srećnom malom mestu gde me ništa ne može povrediti, uznemiriti, naterati da se osećam loše. Bio sam na mestu gde sam bio zadovoljan, um mi je bio tih i još uvek sam mogao da osetim ubod i da zamišljam pucanje biča, iskusim udar vesla sa šiljcima na svoje telo, ponovo proživljavam neprestano bičevanje koje je kulminiralo iskustvom bola sa takvim eksplozivnim efektom.

I sve sa mojim prijateljem 'Wall' koji je sve to vidio, koji je stajao uspravno i nije mi smetalo kada sam zabio nokte jer je bol postao prevelik.

Volim zid.