Stacy Keiblers dupe

Sranje. Novac. Previše novca. To mi je bilo najpotrebnije i ono što Fisting teen obrijana maca hq najmanje želio dobiti, barem ovako. Očekivao sam da ću pronaći iste stare umorne, iznošene čarape, majice i pantalone. Umjesto toga, našao sam gotovinu. Mnogo toga. Jebi ga.

Ko bi, jebote, imao mali tirkizni kofer, osim mene. Nikada nisam ni pogledao pre nego što sam ga zgrabio Kineski tinejdžer mladi aerodromu. Stvar je bila tako ružna, da je bilo sramota biti viđena. Boja je bila toliko gruba da je nakon kratke faze entuzijazma čak i moja žena odlučila da je ja trebam koristiti. Bili smo prilično dužni, status kojem su materijalno doprinijele njene kupovne navike i nedostatak prihoda, tako da uništavanje stvari nije dolazilo u obzir. Iznova i iznova sam se nadao da će se konačno slomiti pod mojim oštrim tretmanom i tretmanom aerodromskog osoblja, ali samo u inat, odbijao je da umre.

Dobra strana je bila u tome što se isticao kao svjetionik groteskne šašavosti na bilo kojem vrtuljku za prtljag, i bio sam prilično siguran da ga niko nikada neće ukrasti. Ono što nisam očekivao je da ću ikada sresti drugog takvog.

Ipak, to se dogodilo. Ovaj nije bio moj; neki drugi gubitnik je očigledno bio žrtva šopingholičarke, a ja sam greškom zgrabio njegov kofer. Iz nekog čudnog razloga, imala sam srećnu pomisao da sam se konačno oslobodila svoje. Uz tu prokletu stvar, izgubio sam svoju voljenu majicu Banana Slugs i neke od mojih alata. Umjesto toga, dobio sam novčanice od 100 dolara.

Moj alat je bio prilično težak, a moj poslodavac je korišten za plaćanje viška težine, jer je bio previše jeftin da bi mi dozvolio da obavljam posao. Navikao sam da nosim oko Podigni devojko kilograma, pa kad sam ga zgrabio sa karusela za prtljag, težina mi se činila ispravna. Brza pretraga na Google-u na mom telefonu mi je rekla da 30 kilograma gotovine iznosi otprilike 3 miliona dolara. Prokletstvo.Kako je bilo koja kriminalna organizacija koja poštuje sebe mogla zaposliti nekoga ko je uspio izgubiti ružni tirkizni kofer sa nekoliko miliona dolara. Da je taj idiot uspio da radi svoj posao, ja ne bih imao ovaj prokleti problem.

Nije bilo šanse da ovaj novac bude legitiman. Niko ne nosi milione okolo u ovako ružnom koferu. Ovaj novac je definitivno bio prljav kao staračka šala, a pretpostavljam da vlasnici nisu bili poznati po svojoj pristojnosti i humoru. Novac i ja smo trenutno bili u neposrednoj blizini, i da nas vlasnik pronađe ovako, ja bih bio mrtav i on bi dobio novac nazad. Nisam imao problema sa ovim drugim, ali sam bio manje oduševljen prvim.

Problem je izgledao prilično jedinstven. Šta učiniti sa previše novca. Samo ga baciti negde. Šta da me je snimila neka sigurnosna kamera. Neko po imenu Greasy Tony ili Jednooki Luigi bi možda želio razgovarati sa mnom o tome. Dok su Stacy Keiblers dupe noge bile u kanti betona, a zubi su mi zasipali pod, mogli bi biti fatalno (za mene) razočarani kada su saznali da sam bacio njihov novac samo da bih ga se riješio. Ne, odlaganje nije dolazilo u obzir.

Šta je sa vraćanjem. Pa, kome. Činilo se važnim pitati pravu šolju. 'Hej, izgledaš kao kriminalac. Hoćete li mi uzeti 3 miliona?' vjerovatno bi se završilo pozitivnim odgovorom. Ipak, to se ne bi svidjelo ni Masnom Tonyju.

Činilo se da je jedino rješenje, zadržati ga. Koristim ga da sebi kupim zaštitu. Jedini način je bio da ga uopšte ne koristite. Niko nikada ne smije znati da sam ga imao. Što je još važnije, moglo bi mi spasiti nekoliko prstiju ili život da je još uvijek bilo potpuno kada me je Masni Tony posjetio.

Izbezumljeno, pokušao sam se sjetiti da li u mom vlastitom koferu ima ikakvih podataka o mom identitetu, ali nisam se mogao sjetiti nijedne.

Polako sam ponovo zatvorio kofer, ne želeći ni da pogledam novac, i pitao se kako ću raditi svoj posao bez alata i gde da nabavim četkicu za zube.

* * * * *

"Vinnie je rekao da mom autu treba novi mjenjač."

Misery.

"Također biste konačno mogli učiniti nešto u vezi sa slavinom koja curi."

Čista bijeda. Mrzeo sam da budem na putu.

"Kapanje me izluđuje."

Mrzeo sam i povratak kući. Zašto sam uopšte nastavio da živim. Lijenost?

"Klarin muž odmah popravlja takve stvari."

Klarin muž uglavnom sjedi kod kuće, dok ja radim svoje dupe. Ponovno spominjanje te činjenice ništa ne bi poboljšalo. Znao sam to zasigurno; Pokušao sam. Bio sam zaista iskusan u tome da budem nesretan. To je bila jedina stvar u kojoj sam se zaista istakao.

"Ne radiš ništa za mene. Ništa."

Naravno, nije bilo koristi od svađe. Prije nekoliko godina, nakratko sam razmišljao o snimanju tih razgovora, kako bih mogao pustiti snimak umjesto da pričam. Nisam očekivao da će taj potez poboljšati stvari, pa sam obično šutio.

"Idem kod Clare. Uradi neka sranja ovdje za promjenu."

Tako me je moja voljena žena pozdravila. Ne 'dobrodošao nazad' ili 'nedostajao si mi', samo uobičajena svađa. Naravno, ni ja nisam bio baš prijateljski nastrojen prema njoj. Imali smo jednu od onih nesretnih veza u kojima se niko ni ne seća kako su stvari krenule po zlu.

„Da, i ti si meni nedostajao“, sarkastično sam odgovorio.

"Prestani sa sranjem." Moja žena, posljednja od velikih romantičara.

Vrata koja se zatvaraju stavljaju milosrdnu tačku na neugodan razgovor.

Uzdahnuvši, krenuo sam prema kuhinji. Zgrabio sam praznu čašu. Uvek isti. Tri komada leda. Dijetalna koka kola. Mala crna posuda. Čips. Uvek potpuno isto mesto na sofi. Kolu na uglu malog stola. Čips odmah pored. Sljedeći je daljinski. Uvek lepo poravnati. Pogledao sam ga i osetio sam mučninu. Možda ću poludjeti. Ko živi ovakvim životom. Ponavljanje sranja iznova i iznova. Ne bi bilo tako loše da se ne osjećam tako nesrećno.

Nisam mogao da sprečim da mi se misli vrate u kofer.Može li to biti moj bijeg od ove žive noćne more. Naravno, rizikovao bih svoj život, ali da li je rizikovao sranje koje sam nazvao životom zaista tako loše. Ionako sam ponekad poželio da sam mrtav.

Problem je bio, iako nisam uživao u životu, plašio sam se da umrem. Ne, kofer nije bio rešenje ni za šta, bio je samo još jedan problem.

Prokletstvo, moram to zapamtiti da sakrijem. Jedva je mogao ostati u mom prtljažniku.

Pola sata kasnije vratio sam se na sofu osjećajući se dobro. Stara kuća na drvetu, koju su za sobom ostavili bivši stanari, koju je Doris beskrajno gnjavila da srušim, bila je savršeno skrovište. Stvar je bila apsurdno visoko na ogromnom drvetu, tako da nisam stigao da je uklonim. Osjećao sam se dobro zbog tog skrovišta i zbog narušene monotonije mog života. Osjetio sam uzbuđenje prvi put nakon nekoliko godina.

* * * * *

"Tri hiljade. Ozbiljno. Za prokleti mjenjač?"

"Nažalost, da." Doris je tog jutra bila prilično blago raspoložena i nisam želio previše ljuljati čamac. Nisam imao pojma kako da dođemo do te vrste novca, ali ona se ponašala kao da je barem prepoznala problem, a nije mi ga samo bacila u krilo.

"Što je s Vinniejem. Može li pomoći?" Ja sam predložio.

Vinnie je bio Dorisin rođak. Po mom mišljenju, čovjek je bio totalni seronja. Bio je veliki momak i trudio se da održi svoje neprijateljstvo prema meni u svakom trenutku. Posjedovao je i oronulu radionicu za popravku automobila. Kada sam nešto tražio, mogao sam biti siguran da je napravio posebnu porodičnu cijenu dodajući deset posto. Doris mu se, međutim, svidjela, možda malo previše, pa bi ga mogla natjerati da pomogne.

"To je već Vinijeva cijena."

Jebi ga. Novi menjač. Uopšte nismo imali novca, osim beznačajnih tri miliona u gotovini koji su sjedili u staroj kućici na drvetu. Svi naši problemi bili bi gotovi kada bih ga samo koristio, ali možda bi tako bio i moj život. Nisam mogao to iskoristiti. Moj život možda ne vredi mnogo, ali nadam se više od Miata menjača.

„Vidi, pokušaću da nađem polovni na eBayu.Sve što nam treba je Vinijev auto lift i možda mali savjet i pomoć."

"To mu se neće svidjeti." Da, vjerovatno je htio iskoristiti našu lošu sreću da zaradi nešto novca. "Vidjet ću šta mogu učiniti."

* * * * *

Prokletstvo, tip me je očigledno posmatrao. Pretvarao se da slaže police u našem lokalnom supermarketu. Priznajem da je bio prokleto dobar, rukovao se paketima kao da je to radio godinama. Ipak sam to prozreo. Gdje je bio originalni tip za slaganje polica. Ovaj je bio tamnoput i mišićav. Uvek su imali mršavo dete za posao. Šta mu se dogodilo. Zamišljala sam njegov leš kako leži negdje u šumi i bilo mi je žao klinca.

Brzo sam zgrabio nekoliko stvari koje mi je naređeno da nabavim i napustio radnju što je prije bilo moguće, pokušavajući izgledati hladno i nedirnuto. Na parkingu sam odmah primijetio još jedno nepoznato lice. Bacao je papir u kantu za smeće, ali kao Guy za slaganje na policama, posmatrao me što je neupadljivije moguće. Da li su poslali tim od dva ubice, ili su ovi momci ovdje samo da me provjere?

Sranje, htela sam da poludim. Nijedan mafijaški ubica koji poštuje sebe ne bi slagao police ili bacao otpad samo da bi ubio nikoga poput mene. Samo bi završili s tim, upucali me i onda bi otišli da rade sve što su ti momci radili u svoje slobodno vrijeme. Ipak, bilo je teško ugušiti osnovni osjećaj panike i nastavio sam gledati u retrovizor dok sam se vozio kući.

„Puno ti hvala, dušo,“ šiknu Doris čim sam isporučila svoj plen.

To me šokiralo čak više od nepoznatih momaka u supermarketu. Doris je bila dobra prema meni. Zašto sada. Može li to biti slučajnost. Malo vjerovatno, ali kako je uopće mogla znati za novac. Kako bih uopće trebao reagirati. Nisam više navikao na mirne razgovore kod kuće.

„Zadovoljstvo mi je, dušo“, odgovorila sam pokušavajući da zvučim iskreno. Obojica smo izveli nastupe dostojne Oskara i oboje smo se pravili da ne znamo šta se dešava, što u mom slučaju nije bilo daleko od istine. Postojao je samo jedan mogući razlog za takvu promjenu raspoloženja.Ona sigurno nije iznenada ponovo otkrila svoju ljubav prema meni. Znala je za novac i htjela je znati gdje je.

"Želiš li omlet i sok od pomorandže uz doručak?"

Ok, bili smo duboko u zoni sumraka u tom trenutku.

"Oh, to Teen dreams contactmusic bilo tako lijepo, Dušo", odgovorila sam, pokušavajući zvučati s ljubavlju i ne previše zbunjeno.

Stvari su se nastavile ovako, što se pokazalo stresnijim za mene od uobičajenih kučkaranja ili čak mogućih ubica koji čekaju u supermarketu.

Kasnije, kada sam sedeo ispred televizora, ona me je ponovo iznenadila pokušajem da sedne pored mene. Trebao je veliki trud da ne pobjegnem, nisam više navikao na bliske kontakte s drugim ljudima. Nisam znao kako da se nosim sa situacijom. Mogao bih da se nosim sa kučkom ako budem neznalica. To je bio naš uobičajeni modus operandi. Biti fin je bilo mnogo više posla, ali pokušao sam. Zaista jesam.

"Majkl", počela je i odmah ponovo zastala, očigledno pokušavajući da pronađe prave reči. "Znam da stvari među nama nisu bile lake u posljednje vrijeme. Nemoj misliti da je to samo tvoja greška."

Samo sam je pogledao, malo klimajući glavom. Izgledala je empatično, brižno, poput Doris iz daleke prošlosti.

„Počeli smo tako dobro, i stvarno sam mislila da si ti ta“, nastavila je. "Nešto je krenulo po zlu na putu, a ni sam ne znam šta. Posao, brige, svakodnevni život, ne znam."

Još jednom sam klimnuo u znak slaganja. "Nažalost, da. I ja se osjećam isto. Nikada nisam želio da se ovako rastajemo."

"Nemoj nikad pomisliti da te nisam volio." Primetio sam prošlo vreme. "Jednostavno ne vidim način da pobjegnem od ove trake za trčanje. Ponijela me je, promijenila me, a promijenila je i tebe."

Razmišljao sam o tome neko vrijeme, i cijenio sam što mi je posvetila to vrijeme. Nažalost, moje razmišljanje nije dovelo do nikakvog rezultata.

"Mislite li da se može spasiti?" Konačno sam upitala, ne znajući da li to uopće želim.

"Ne", rekla je, zvučajući iskreno tužno. „Prekasno je za to.Još uvijek možemo živjeti zajedno, i možemo poboljšati stvari. Možemo pokušati da budemo ljepši. Ta goruća ljubav se ipak neće vratiti."

To je bilo grubo, ali je vjerovatno bila u pravu.

"Možeš li to učiniti. Nastavi živjeti sa mnom bez ljubavi?"

"Molim te, nemoj misliti da mi se ne sviđaš. Lako vidim sebe kako živim s tobom još neko vrijeme. Mislim da tražim odmor, način da pobjegnem od ovog beskrajnog ponavljanja. Samo bih volio da smo imali zajedno pronašli taj način."

"Jednostavno me više ne voliš, zar ne?"

"Ne više, ne. Neću se izviniti, jer sam siguran da se i ti osjećaš isto."

Klimnuo sam, a mi smo samo sjedili, zureći u televizor, a da ništa nismo vidjeli. Bio je to dobar trenutak. Osjećali smo se bliski po prvi put u vječnosti, znajući da će to vjerovatno biti posljednji put. Još uvijek nisam znao da li je znala išta o novcu, ali tada sam sumnjala da nije. Nadao sam se da nije tako hladna i proračunata i da je imala samo neobično blagu fazu. Možda je i ona osjetila da smo došli do kraja i to je bio njen način da se oprosti.

U svakom slučaju, počela mi je masirati vrat, što joj je prije mnogo godina bio signal da je spremna na seks. Cijeli razgovor je bio iznenađujući, ali ovo me je zaista dovelo u nedoumicu. Nisam je više volio; više me nije voljela i trebalo je da se naviknemo na pomisao da se moramo rastati. Da li je seks zaista bio najbolja ideja u tom trenutku. Ne, nije, ali koga je bilo briga. Ja sam ovo htela, a i ona.

Ustali smo sa sofe, jer joj je bilo kakva intimnost van spavaće sobe oduvek bila nezamisliva. Pratio Imena devojaka sa farme je tamo i imao prve sumnje da mogu ostati raspoložen. U spavaćoj sobi, prvo što je uradila je ugasila svetla. Uzdahnuvši, sjetio sam se da mi je vidjeti njeno golo tijelo čak i tokom seksa uvijek bila neka vrsta tabua. Moje raspoloženje je tada već bilo uglavnom pokvareno.

U mraku sam je slušao kako se svlači i odlučio da uradim isto, uglavnom da ne radim više nezgodne stvari.Nekoliko sekundi kasnije, osjetio sam njeno nago tijelo pored mog. Svaka sumnja u moje raspoloženje odmah mi je napustila glavu. I dalje sam je želeo na nekom nivou. Osećanje njene gole kože bolno me podsetilo na prošlost, na goruću potrebu koju smo nekada imali jedno za drugim. Moja stara, dugo zakopana osećanja su se ponovo rasplamsala, i poljubio sam je gde god sam mogao da je stignem.

Ubrzo smo bili isprepleteni na krevetu, strastveno se ljubili i stenjali. Da, i ona je još uvek imala osećanja prema meni. Niko nije bio tako dobar glumac. Moja stara Doris je još uvijek bila tamo, negdje, pomno čuvana novom.

Hteo sam da je poljubim svuda, pomirišem, okusim, pa makar to bilo i poslednji put. Pokušao sam da uživam u svemu što sam mogao da dobijem, ali me je zaustavila vodeći me preko sebe. Bez glave ispod struka, sjetio sam se, i povinovao se pokušavajući potisnuti svoje razočaranje.

Ušao sam u nju dok smo se mahnito ljubili. Bili smo izgubljeni u trenutku, zaboravljajući sve oko sebe, uživajući jedni u drugima. Bilo je kao vremeplov, vraćajući nas u srećnija vremena.

Lagano se zabijajući u njenu karlicu, sjetio sam se kako joj se to sviđalo. Bilo joj je potrebno vrijeme i nježni pokreti, a ja sam uživao u tome. Polako i metodično, gradio sam je sve dok nije nasilno eksplodirala. Dao sam joj malo vremena dok nisam podigao tempo za svoj vrhunac.

Siti i sretni, uživali smo u trenutku i ja sam ostao na mjestu. Poljubio sam je još jednom, upijajući njen ukusni miris i ukus nakon seksa. Bio je to neočekivano intiman trenutak. Oboje smo jako uživali, pokušavajući da zaboravimo da će nam to biti poslednje.

* * * * *

Mrzeo sam tu prokletu radionicu za popravku automobila. Bio je mrak. Da, postojali su prozori, ali posljednji put su bili čisti kada su bili novi, prije mnogo decenija. Sada su bili samo malo svjetlije smeđi od zidova. Soba je bila puna sranja, uglavnom guma i kalendara za grudi. Bilo je predmeta koje nisam mogao identificirati, možda niko nije mogao.

Ulazak u njega bio je kao ulazak u neko strano svetište.Nije baš bilo zabranjeno, ali sigurno nisam bio Ruska sinteza dobrodošao. Nikad nisam shvatio koliko momaka tamo radi. Stalno su se pojavljivali i nestajali, a bio sam siguran da ih je bilo više od četiri, a manje od deset. Nije pomoglo ni to što su svi otprilike izgledali isto: kratka podšišana kosa, puno mišića i tetovaža. Nedostajale su samo neke rešetke na prozorima i izgledalo bi baš kao zatvor visoke sigurnosti.

Postojao je samo jedan auto lift i jedna mašina za montažu guma. Nisam imao pojma zašto toliko muškaraca radi tamo i šta rade po ceo dan, ali sumnjao sam da većina toga nije baš legalno. Sve je izgledalo jeftino i pohabano, nije bilo šanse da svi ti momci od toga zarađuju za život.

Zadnje dvorište je bilo prostrano i izgledalo je kao šumoviti parking. Neki automobili su izgledali kao da nisu micani od kamenog doba, drugi su se stalno mijenjali. Nijedan od njih nije imao etikete s cijenama ili druge znakove da su na rasprodaji. Mnogi su izgledali preskupi za zapušteno mjesto. Držao sam se svoje uobičajene politike "ne pitaj".

Ušavši u radnju, zatekao sam Vinnieja kako stoji s još dvojicom momaka u blizini mašine za gume. Kao i obično, činilo se da niko nije radio niti mu je smetala ta činjenica. Zarađivanje novca fizičkim radom nije se činilo glavnim prioritetom. Kao i obično, svi su potpuno ignorisali moje prisustvo. Stajao sam usred radnje kao bezvezni idiot. Bože, mrzeo sam te igre dominacije.

Konačno, Doris je ušla iza mene i Vinnie ju je počastio s nekim zanimanjem. Kao i obično, uglavnom je bilo fokusirano na njen dekolte. Činilo se da joj to nikad nije smetalo i uvijek se prema tome odijevala. Nikada se nisam žalio, jer nam je obično nešto trebalo od njega kad god bismo ga vidjeli, i shvatio sam zašto je to uradila.

Nakon pola sata ignorisanja ili grubog lajanja, konačno sam mogao da se zaokupim Priča o analnom jebanju zrelih osoba Miatom. Očekivano, niko mi nije pomogao, čak ni Doris, ali sam barem mogao koristiti auto lift i alat. Moja žena je bila zauzeta razgovorom sa momcima u Vinijevoj kancelariji.Za čudo, Priča o porno modelima broj se povećao sa tri na četiri, a ja nisam imao pojma odakle je došao taj dodatni tip ili koji je to bio.

Kancelarija je bila odvojena od prodavnice onim što je nekada bilo staklo. Sumnjao sam da bi, ako sada uklonite staklo, sama prljavština i dalje dobro obavila posao. Gustina slika grudi bila je još veća, a sa pet ljudi, mjesto je bilo apsolutno krcato.

Pričali su živahno dok odjednom nisu zastali i svi se okrenuli da me pogledaju. Jeza mi je prošla niz leđa. Sranje. Novac. Nekako su znali za novac. Znao sam da su svi kriminalci neke vrste, pa zašto sam uopće došao ovdje. Ti momci su imali šesto čulo za takve stvari.

Odjednom su ponovo počeli da pričaju, ali su povremeno bacali poglede u mom pravcu. Upravo tada mi je bilo draže njihovo prethodno zanemarivanje. Nastavio sam raditi na prokletom autu, pokušavajući se ponašati kao da se ništa nije dogodilo.

"Lep auto."

Skočio sam od iznenađenja i posekao ruku na stezaljku za crevo. Iza mene je stajao tip. Kako je dovraga tako veliki mišićavi pećinski čovjek uspio da mi se tako prišunja?

Njegov osmijeh otkrio je nekoliko zlatnih zuba i izobličio ogroman ožiljak koji mu je prolazio preko usta. Veliki komad bodljikave žice bio je istetoviran iznad obrva. Meni je to izgledalo neprivlačno kao golema tetovaža pauka na njegovom golom stomaku ili suze ispod oba oka. Momak je morao biti visok skoro dva metra. Činilo se da mu je sva tjelesna mast skupljena u trbušni stomak, ostalo su čisti mišići.

Sve u svemu, izgledao je strašno kao pakao. Svakom vanzemaljcu koji bi slučajno sletio u tu radnju, mi bismo izgledali kao dvije različite vrste.

"Šta?" Graktao sam i mrzeo sam koliko je to zvučalo uplašeno.

"Lep auto", strpljivo je ponavljao, kao da je navikao da razgovara sa moronima.

Zašto je hteo da priča o autu. Nije bilo lijepo. Bio je to samo polomljeni stari Miata, vredniji manje od jednog njegovog zuba.

"Oh, hvala."

Izgledao je zadovoljno što je konačno došao do idiota.

"Problem sa mjenjačem?"

U redu, bio sam siguran da je znao za moj novac upravo tada. Nije bilo šanse da ga čak i maglovito zanima moj problem sa mjenjačem. Osećajući zamku u tim pitanjima, sve što sam mogao da uradim je da ćutke klimam glavom.

"Vi niste pričljivi tip, zar ne?"

O moj Bože, nije mogao biti jasniji. Da nisam voljan da pričam, on bi me naterao. On je svakako bio neka vrsta stručnjaka u polju bola i komunikacija.