Retro bikini na točkice

SREDINA—ZLOČIN I KAZNA

Bilo je negdje oko dva sata ujutro i sa izuzetkom samo nekoliko slabih svjetala u hodnicima, bilo je prilično mračno. Mogao sam vidjeti siluete i sjene onoga malog što se moglo vidjeti u mojoj ćeliji deset puta. Skrštenih ruku iza glave, bio sam duboko zamišljen, a ne spavao kao što sam znao da je trebalo. Moj um je imao lošu naviku da se vraćam na stvari koje sam pokušavao da zaboravim, ali nisam mogao.

Čuvši korake, počeo sam da ih brojim. Sedam, osam, devet, deset, onda sam vidio da me gleda. Lice mu je bilo tvrdo, bez emocija, kao i svi ostali ovdje. Radio je svoj posao, obilazio je noću i nije ga zanimalo sklapanje prijatelja. Nisam čak ni Seks priča o malim djevicama anđelima da li me je vidio kako mu uzvratim pogled, ali nije bilo nikakve razlike – on je bio tamo, a ja sam bila ovdje.

Kad je prošao pored moje ćelije, prestala sam da brojim, nema smisla, neće se vratiti još devedeset i dvije minute. Gledajući u plafon, ponovo sam počeo da planiram šta ću da radim kada izađem odavde. Pet dana i buđenje i proći ću kroz ta vrata posljednji put. Razmišljao sam da ću odslužiti samo sedam mjeseci svoje jednogodišnje kazne. Posao me je čekao, ali to će vjerovatno biti jedina stvar koja će biti ista kada izađem, i znao sam to. Moj stariji brat mi je popravio auto, brinuo se o mojoj kući i upravljao ono malo što je ostalo od moje ušteđevine nakon pravnih troškova. Jesam li još uvijek bio ljut. Ljuti se nije ni približio opisu onoga što sam nastavio osjećati, ali ove emocije su bile duboko skrivene sve dok nisam izašao iz ovog mjesta.

Konačno sam shvatio zašto su momci koji rade deset do dvadeset godina prazne ljuske kada ih puste. Svi tragovi ljudskosti ostaju na vratima kada se prijavite. Sve je pitanje preživljavanja i ovo mjesto je prokleto odmaralište u poređenju sa objektom na sjeveru gdje šalju tvrdokorne zatvorenike.

Tako da sam ponovo zatvorio oči i po ko zna koji put dao sve od sebe da zaspim, nadajući se da ću ovoga puta imati sreće i odspavati nekoliko sati. Žudio sam za svojom starom spavaćom sobom - onom u kojoj su sobe zatamnile. Znao sam da ta soba, kao i sve drugo u mom životu, više nikada neće biti ista.

„Doći ću po tebe idućeg utorka“, objasnio mi je moj brat Geri telefonom u centru za posetioce zatvora kada smo poslednji put razgovarali. Pogledali smo se kroz zid od pleksiglasa koji nas je, nadamo se, posljednji put razdvajao. "Želiš li nešto pojesti u prvom noćnom izlasku?"

"Odrezak. Veliki odrezak, srednje rare." Gary se nacerio na moj zahtjev.

"Steve, previše si lak. Mislio sam da bi mogao reći Lampe za tinejdžerke što bi mi bilo malo teže da se ušunjam pored svoje žene. Ostat ćeš sa Andyjem i sa mnom dok se ponovo ne skrasiš. Znam da nema hrana ili mnogo namještaja za spavaću sobu ostavljeno u vašoj kući. Ovo će vam dati vremena da nabavite ono što vam je potrebno. To neće biti Ritz Carleton, ali će barem biti čist i možete dolaziti i odlaziti kad god želite." On se nasmiješio, ja nisam.

„Želim da ti se zahvalim.“ počela sam da kažem pre nego što me je zaustavio.

"Zaboravi. Mi smo porodica i to je ono što porodica čini jedni za druge. I ne brini za mamu i tatu. Znam da će doći kad svo ovo Besplatna miget sex priča utihne." Ali oboje smo znali da to neće biti dugo, ako ikada. Emocije na obje strane bile su prilično duboke.

"Viđaš li moju djecu u posljednje vrijeme?"

"Prošli put je bilo prije otprilike dva vikenda kod mame i tate. Heather izgleda otprilike isto, ali John sada ima ovu glupu frizuru u obliku zdjele koja je u modi. Izgleda kao sranje i ja sam mu to rekao. Znaš šta je taj mali kreten rekao Ja. Rekao je da mu nisam tata i da nije morao da me sluša. Ja bih ga izbio, ali mama je bila tu. Imat ćeš pune ruke posla s tim."

Znao sam da se John ne bi usudio reći tako nešto sa mnom bilo gdje u dometu uha.Iako sam mu bio tata, on nije htio živjeti sa mnom kada sam izašla. On i njegova sestra bi barem neko vrijeme bili s majkom. Oh pa, imao sam vremena. Dovraga, imao sam svo vrijeme na svijetu kad sam izašao iz ove usrane rupe. Čekao bih pravi trenutak – nikamo mi se nije žurilo.

Iako je razvod već bio konačan, još uvijek sam imao pola kuće. Keti bi mi bila dužna negde oko šezdeset pet hiljada dolara da me otkupi. Znao sam do sada da je vjerovatno upala u naš pretinac u banci i uzela sve naše obveznice i CD-e. Srećom, dao sam svom advokatu spisak svega po serijskim brojevima, tako da ne bi bilo pitanja ko je šta vlasnik kada sam pušten. I to bi bilo prije nego kasnije.

Keti i moj bivši prijatelj Bob su uradili pravi posao sa mnom, dajući mi moje gonade na srebrnom tacnu, ali to je bilo u prošlosti. Prvi put su me uhvatili ravnog i loše pripremljenog. To se nikada više ne bi ponovilo, barem ne u mom životu. I tako sam čekao, sećao se i radovao se boljim danima u budućnosti kada mi guzica izađe iz ovog trulog mesta. Tek tada mogu ponovo izgraditi ono što je ostalo od mog ličnog života i započeti novo poglavlje, zatvarajući pritom staro. Ionako sam se nadao. Nadao sam se da ću sve to izdržati do tog trenutka.

POČETAK — PRVI DIO — TAKO SAM RASMISLIO

Bili su dobri, zaista dobri, jer nikad nisam to očekivao. Nedjeljama prije nego što sam uopće otišao u zatvor, nekoliko mojih navodnih prijatelja bi mi prilazilo i govorilo da znaju da se nešto dešava, ali da ništa nisu rekli. Šta su dovraga svi mislili. Da li su mislili da znam za to i da mi je to u redu. Svaki od tih ljudi je morao znati da to nikada ne bih stajao, ali pretpostavljam da se ne žele petljati u tuđe probleme, većini je dosta svojih.

Imali smo sjajan brak, tako sam mislio, dvanaest godina i dalje. Dvoje djece, lijepa kuća i poslovi na koje bismo oboje mogli biti ponosni.Naravno da je tu i tamo bilo nekih manjih nesuglasica; koji brak nije imao nekoliko grubih zakrpa. Ali, voleo sam svoju ženu do smrti Swinger nisam ni sanjao šta je ona zaista sposobna.

Nismo imali gomilu prijatelja. Uglavnom smo gladni sa par parova iz komšiluka. Većina je bila u braku preko sedam godina i svi su bili otprilike istih godina kao i mi. Svi smo imali najmanje dvoje djece sa izuzetkom Boba i njegove žene Koni. Oduvijek su pokušavali da imaju dijete, ali ništa nije išlo. Pretpostavljam da je Keti znala pravi razlog zašto, ali ja, pa, pokušavao sam da se držim podalje od njih i ličnih poslova svih ostalih. Bili smo bliski, ali ja nisam htela da budem tako blizu.

Jedna stvar koja se na kraju učinila svima u našoj grupi je količina alkohola koju je Connie počela konzumirati. Pošto niko nije morao da se vozi kući, cuga je tekla na našim zabavama, više nego da si ti seo za volan. Svi smo živjeli dovoljno blizu da bi svako od nas mogao skoro dopuzati kući ako je morao. Njeno piće je počelo prije otprilike godinu dana i postepeno se pogoršavalo. U početku je Koni bila samo mnogo melanholična, ali nakon nekoliko meseci počelo je da postaje pomalo ružno, a onda i mnogo ružno. Bob je pio vrlo malo jer je imao pune ruke posla brinući se o svojoj ženi.

"Bob, dušo, donesi mi još jedno piće, hoćeš li?" Počinjalo bi početkom noći. Do kraja večeri mu je govorila da odnese svoje bezvrijedno dupe tamo i donese joj prokleto piće. Više puta je morao praktično da je nosi kući da je bila tako pijana. Bilo mi ga je žao, ali to je bio njegov problem, a ne moj.

"Connie je večeras bila u rijetkoj formi", rekla sam, skidajući se i spremajući se za spavanje. "Mislim da se više puta onesvijestila. Pretpostavljam da je glavni razlog zašto su Greg i Judy otišli rano zato što je Connie počela da se skida i zamolila Grega da joj pomogne. Nije bilo šanse da joj neko dopusti da uđe u taj bazen."

"Bilo mi je žao Boba", odgovorila je moja žena, bacivši šorts i majicu na stolicu pored našeg kreveta. "Znam da je Connie užasnuta što ne mogu imati djecu, ali ona to na mužu je pogrešan pristup. Rekao sam joj da može usvojiti, ali ona to nije čula. Jednostavno je rekla da je njen muž više čovjek, oni ne bi bili u ovoj kiseloj krastavci."

„Pa, ​​ili će se rešiti ili će se razvesti“, rekao sam ženi. "Znam da Bob to neće još dugo trpjeti. Znaš da bismo svi trebali izaći na večeru sljedeće sedmice. Dovraga, nadam se da se ona najbolje ponaša, iako ne računam na to " Nekako sam poželio da ne idemo.

"Razgovarat ću s njom ove sedmice. Možda će se ohladiti na jednu noć." Moja žena je pokušavala da bude optimistična.

"Mogu se samo nadati." Ali Connie to nije ohladila.

"Konobar, konobar!" Koni je vikala na sve koji su prošli pored našeg stola. "Kako bi djevojka uopće trebala dobiti piće na ovom mjestu?" upitala je, izobličavajući riječi. Tada je počela da se bavi Bobom po drugi put. Spremao se da raznese zaptivku kada sam pokušao da ublažim situaciju.

"Ma daj, Koni, obećala si mi ples večeras, sjećaš se?" Rekao sam. Spustio sam njeno piće na sto i povukao je na plesni podijum u salonu. Počela je da kaže ne, ali ja sam već bio na nogama, ne prihvatajući ne kao odgovor. Bili smo blizu izbacivanja zbog nje, a ja sam davao sve od sebe da barem pokušam nešto učiniti, bilo šta u ovom trenutku.

Nosio sam je po plesnom podiju za tri pjesme. Video sam svoju ženu kako razgovara s Bobom koji je izgledao niže od kitovog sranja. Kada smo plesali u blizini dvorane, Connie se pravdala da mora da piški. Usmjerio sam je prema vratima ženske sobe i provukao je kroz njih.

Kada nije izašla nakon pet minuta, raspravljao sam o tome šta da radim dalje. Kada su dvije žene počele da uđu, pitao sam ih da li će provjeriti kako je Connie. Nije bilo dobro.

"Ima li na sebi jarko žutu haljinu?" upitala je jedna od dama, gurnuvši glavu kroz vrata. Kada sam klimnuo glavom, odmahnula je glavom. "Osvijestila se u jednoj od tezgi. Ako želite, čuvat ću vas dok je uhvatite."

Ušao sam, podigao je najbolje što sam mogao pored lavaboa i poprskao joj lice hladnom vodom. Pomoglo je na sekund-dvije, ali onda su joj noge ponovo pokleknule. Na kraju sam je praktično odneo do našeg stola.

"Bob, daj da ti pomognem da uvučeš Connie u tvoj auto. Hladno joj je i mislim da se neće uskoro probuditi." Stajao sam za stolom držeći jako pijanu i ošamućenu Koni.

Bob nije mogao sakriti sramotu i ljutnju. "Steve, mogu to preuzeti odavde. Sjedi nazad i ja ću se pobrinuti za to. Nije prvi put, ali će definitivno biti posljednji." Protiv njegovih prigovora, iznio sam je dok je on zgrabio Connienu torbicu i pozdravio se sa svima. Položio sam Connie na zadnje sjedište i udario Boba po leđima.

"Izvini čovječe." Šta se drugo imalo reći?

"Hvala vam na pomoći večeras. Na kraju sam i nemam pojma šta dalje."

"Vas dvoje morate posjetiti savjetnika. Sigurno je da niko od vas ne može sam shvatiti ovo. Ako vam treba malo moralne podrške, samo pozovite Kathy i mene. Pomoći ćemo vam kako god možemo." U redu, govorio sam mu uglavnom na riječima, ali zvučalo je dobro. Nismo mogli da popravimo njihovu situaciju i da se sazna istina, njihovi problemi su verovatno bili predaleko da bi ih bilo ko rešio u ovom trenutku. Dao sam im najviše par mjeseci. Nisam bio daleko, ali niko nije očekivao konačan ishod.

Bilo je nešto iza deset i trideset u četvrtak uveče tri nedelje kasnije. Čuli smo sirene i izašli na ulazna vrata da Nibblz nude prici šta se, dovraga, dešava. Vidio sam niz jarkih svjetala na kraju našeg bloka. Činilo se Porno gang bang priča svi u komšiluku trče niz ulicu prema gužvi.

Vikao sam Keti: "Ostani ovde, videću šta se dešava." Potrčao sam prema mjestu događaja zajedno s ostatkom bloka.

Nije bilo lepo. Svi u susjedstvu su gledali kako vatrogasna spasilačka ekipa otvara vozačeva vrata Bobovog automobila. "Šta se događa. Je li Bob dobro?"

"Nije Bob, nego Koni. Neko je rekao da su se posvađali, ona je zgrabila Bobove ključeve i istrčala kroz vrata i ušla u auto. On je pokušao da je zaustavi, ali ona je dala brzinu i poletela niz ulicu " Vidio sam da nije stigla daleko. Moj doušnik je nastavio objašnjavati uznemirujuću situaciju. "Connie je kretala pozadi parkirani automobil na ulici koji je vozio oko četrdeset plus milja na sat." Hteo sam da je pitam kako je kada je stigla hitna. Stavili su je na nosila, natrpali u leđa i nestali za manje od trideset sekundi. Vidio sam Boba kako se penje pozadi s njom u posljednjem trenutku. Predstava je bila gotova.

Njihova ulazna vrata bila su širom otvorena i sva svjetla su još uvijek bila upaljena u kući. Sudeći po svemu, Bob i Connie su imali pravu borbu. Stvari su bile razbacane po podu. Nazvao sam Keti sa Bobovog telefona i rekao joj šta se dogodilo. Zatvorio sam njegovu kuću ostavivši mu poruku na ulaznim vratima da imam ključeve njegove kuće.

"Kako je Connie?" pitala je moja žena kada sam se konačno vratio kući.

"Nije dobro. Nije bila vezana pojasom i skrenula je neposredno pre nego što je zaletela u zadnji deo nečijeg automobila. Vazdušni jastuk se aktivirao tako da nije udarila u volan, ali je glavom udarila u prozor sa strane vozača dovoljno snažno da ga razbije "Policajci su rekli da je radila oko trideset pet milja na sat. Bob je otišao u bolnicu s njom, tako da ćemo samo morati pričekati."

"Zar ne misliš da bismo trebali otići tamo dolje?"

"Dušo, večeras će imati pune ruke posla. Sići ćemo tamo dole sutra kada se sve smiri. Sada treba da idemo u krevet.Sutra će doći mnogo brže nego što bismo željeli." Poljubili smo se za laku noć, ali nismo puno spavali jer smo oboje imali na umu Connie.

Sljedećeg jutra oko jedanaest sati zazvonio mi je mobitel. "Steve, Connie je na aparatima za održavanje života!" vikala je moja žena preko mobilnog telefona. "Odlazim s posla upravo sada. Bob je u haosu i neko mora biti tamo s njim. Nađimo se tamo kad budeš mogao", rekla je izbezumljeno prije nego što je spustila slušalicu. Prokletstvo, tip nije mogao da se odmori da spasi svoju dušu. Na putu do bolnice pokupio sam ručak za nas troje u obližnjem McDonald'su. Zvao sam Ketine roditelje da pokupe decu iz naše kuće posle škole.

Tiho sam otišao niz hodnik u čekaonicu gdje su moja žena i još troje tješili Boba. "Kako je ona?" Pitao sam.

"Nije dobro", šapnula je moja žena. "Doktor je maloprije povukao Boba u svoju ordinaciju. Izašao je izgledajući kao zombi i od tada nije rekao više od tri riječi."

"Bob?" rekao sam, sjedajući pored njega. "Jesi li uredu?" Bilo je to glupo reći, znam, ali šta dođavola, trebala mi je uvodna rečenica.

"Steve, neće joj biti bolje. Doktor je rekao da je moždana aktivnost malo ako uopšte ima. Ne znam šta da radim?" Počeo je da plače u njegove ruke. Svima sam dao znak da se povuku i ostave nas na miru. "Je li neko obavijestio Conniene roditelje?"

"Na putu su i trebali bi biti ovdje Traženje zrelog seksa trenutka. Steve, bolničko osoblje me pita da li Connie ima oporuku za život i da li nosi donorsku karticu. Počinjem da se osjećam kao lešinari koji kruže okolo "moja supruga. Doktor je imao hrabrosti da me pita da li je moždana mrtva, da li bih razmislio o tome da povučem utikač. Zaboga, pričaju o mojoj ženi, a ne o jebenom komadu mesa." Sada je vikao, ne mareći ko ga je čuo. "Zašto je jednostavno ne mogu popraviti. Oni su prokleti doktori, zašto je jednostavno ne mogu popraviti?" Nisam imao odgovor za njega.

Konini roditelji su stigli nekoliko minuta kasnije i njih troje su ušli u njenu sobu. Bilo je puno glasnog plača i psovki. Mislim da je njen otac nekako pokušavao da okrivi Boba za stanje njegove ćerke. Ušao je ljekar i nakon dvadesetak minuta svi su izašli. Njeni roditelji su otišli slomljenog srca znajući da više nikada neće imati priliku da razgovaraju sa svojim ćerkama. Napustili smo bolnicu oko osam sati i svratili do kuće Kathynih roditelja po djecu.

„Bože, nadam se da nikada neću morati da napravim taj izbor“, stalno sam razmišljao u sebi.

Četrdeset osam sati kasnije sa Bobom, Koninim roditeljima i doktorom u sobi, isključili su mašinu koja ju je održavala u životu. Otišla je tiho i mirno. Pokušali smo utješiti Boba kako god smo mogli.

Iako je Koni bila pakao na točkovima poslednjih godinu i po dana, Bob ju je zaista voleo. U ovakvim trenucima obično se sjećate dobrih stvari, a ne teških. Sahrana je bila krcata i u kući nije bilo suhog oka — čak su i muškarci otvoreno plakali. Bob je to teško podnio, konačno je uzeo mjesec dana odsustva s posla i posjetio svoju porodicu na istoku. Rekao sam mu da ćemo se pobrinuti za njegovo mjesto dok se ne vrati i da ne brine ni o čemu.

"Volim te, ti to znaš, zar ne?" rekao sam ženi dok se spremao za spavanje. Bilo je to napornih nekoliko sedmica i stvari su se počele vraćati u normalu. "Ako ikada budem kao Connie, samo izvuci prokleti utikač. Nema šanse da bih zauvek želeo da budem priključen na takvu mašinu."

"Steve, nemoj ni da pričaš tako. Bila je to glupa greška s njene strane. To nam se nikada ne bi moglo dogoditi."

Bob se vratio nekoliko sedmica kasnije pomalo funkcionalan. Zamolio je Kathy da mu pomogne da pregleda Connienu odjeću i riješi se svega. Pomogao sam mu da izvadi spavaću sobu kada je kupio novi. Činilo se da će se nakon tri mjeseca uhvatiti u koštac sa svime.Svi su se sagnuli unatrag kako bi se uvjerili da on ostane uključen i uključen u sve društvene funkcije. Dvojica naših komšija su mu čak dogovorila nekoliko sastanaka na slepo, ali nisu nigde otišli – bilo je prerano. Tako se život nastavio, ili sam bar tako mislio.

Kada je Bob vratio tu iskru u oko šest mjeseci kasnije, bio sam sretan zbog njega. A kada sam ga vidjela da se smiješi i ponovo počinje uživati ​​na našim druženjima, laknulo mi je što je izašao iz te proklete depresije u kojoj je tako dugo bio. Mešao se sa svima. Napokon smo vratili našeg starog Boba.

Gledajući unatrag, vjerovatno sam ga trebao vidjeti, a možda i jesam, ali nikad se nije u potpunosti registriralo. Kathy i ja smo još uvijek bili sretan par, samo nešto nije bilo u redu; Jednostavno nisam mogao staviti prst na to. Bili smo bliski kao i uvijek i vodili ljubav jednako često kao i prije nego što su sva ova sranja s Connie i Bobom nestala, ali ne znam — možda je to bila samo moja mašta. Ipak, nakon nekoliko mjeseci na kraju sam otvoreno pitao Kathy da li je nešto muči.

"Ništa stvarno, Steve, zašto pitaš?"

"Ne znam, samo izgleda da si malo neraspoložen i distanciran u posljednje vrijeme." Odgovorio sam, trudeći se da se ne sukobljavam.

"Sve je u redu", rekla mi je, smiješeći se. "Možda niste imali dovoljno seksa. Ako želite više, sve što trebate učiniti je pitati."

"Seks?" pomislio sam u sebi. Nikada to nije nazivala seksom, uvijek je govorila vođenje ljubavi, a zašto bih to morao pitati. Glupo, glupo, samo sam se nasmiješio, pocrknuo je po usnama i ugasio mozak.

POČETAK — DRUGI DEO — KOM JE SAD ŽALO?

Nikada neću zaboraviti petak, 20. avgust. Bio je to dan kada se moj svijet srušio oko mene. Kathy je nazvala na posao da mi kaže da će naša djeca provesti vikend s njenim roditeljima i pitala me u koliko sati ću biti kod kuće.

"Dušo, u tom slučaju ću se pobrinuti da dođem kući malo ranije. Želiš li da pokupim nešto posebno na putu?"

„To neće biti potrebno.Samo moram da znam u koliko sati ćeš biti kući, to je sve."

U redu, milion stvari je počelo da mi prolazi kroz mozak. Gledajući na sat primijetio sam da je pola tri. Sranje, sat i po prije nego što sam mogao otići. Namještao sam ogrlicu u pantalonama razmišljajući o tome kako ćemo se zabaviti ovog vikenda.

Nastavio sam nazadovati na papučici, voziti se kući, nije bilo svrhe započeti moj sjajni vikend sa kažnom za prebrzu vožnju. Ipak, postavio sam novi rekord tako što sam stigao kući za nešto manje od dvadeset osam minuta. Trebao sam posumnjati da se nešto događa kada sam vidio dva automobila na svom prilazu, ali nisam jer sam ga prepoznao kao novi auto našeg prijatelja Boba.